Zemljište je ekosistem koji hemijski sastav i fizička svojstva samo donekle opisuju
Princip: Zemljište ne treba gledati samo kao materiju koju opisuju fizička i hemijska svojstva, već kao stanište prepuno života koji direktno utiče na ta ista fizička i hemijska svojstva. Kroz očuvanje i promociju tog života mogu da učinim zemljište plodnijim.
Kada razmišljam o zemljištu, godinama sam na isto gledao kroz osobine kao što su tip, boja, rastresitost, količina hranljivih materija i slično. To su fizičke i hemijske osobine i nisam bio usamljen da u svom laičkom razumevanju ne vidim dalje od njih.
Kada pogledam ovakvu fotografiju, pre svega vidim da čovek u rukama drži materiju, ne i ceo ekosistem, pun života:
Zašto na tlo gledamo kao na materiju, ne i nešto živo? Verovatno razlog dolazi od toga što je većina tog života nevidljiva golim okom i što kroz školu učimo o stvarima kroz raščlanjivanje i odvajanje, kroz odvojene predmete, umesto sistemski i celovito.
Opisivanje zemljišta samo kroz fizička i hemijska svojstva je slično kao da opisujemo naselje opisujući kuće i ulice, bez da ikad pomenemo ljude koji tu žive, njihove običaje i navike. To bi bio jedan jako dosadan opis naselja.
Bilo kako bilo, biologiju zemljišta čine aktivnosti svih živih organizama koji značajniji deo svog života provode u njemu. Krupniji organizmi bušeći tunele rastresaju tlo, hrane se štetnim vrstama, razgrađuju žetvene ostatke itd. Mikroorganizmi kruže ili fiksiraju hranljive materije iz zemljišta i vazuha (azot, fosfor itd), razgrađuju štetne materije koje unosimo primenom hemijskih sredstava, ključne su za kruženje ugljenika i stvaranje humusa itd. Neke gljive formiraju simbiotsku vezu sa biljkama (mikoriza) i pomažu u kruženju hranljivih materija koje bi inače bile teško dostupne biljkama.
To su samo neki primeri kako svojim delovanjem živi svet utiče na zemljište i biljke koje iz tog zemljišta rastu. Ovaj princip za posledicu ima da na fizička i hemijska svojstva mogu uticati kroz promociju života u mom zemljištu, bez kupovine skupe hemije i mašina.
Treba izbegavati operacije koje narušavaju životno stanište, kao što su oranje ili paljenje žetvenih ostataka, a raditi stvari koje živom svetu pomažu: inokulacija semena poželjnim vrstama mikroorganizama, primena organskih đubriva, setva kultura koje su stanište poželjnim vrstama, težnja da uvek na njivama nešto raste kako bi živi svet imao hranu i sklonište itd.
Ovaj princip posebno treba imati na umu kada se priča sa prodavcima raznih inputa u poljoprivredi - đubriva, hemijskih preprata, mašinerije za obradu itd. U poljoprivredi se vrte velike pare i prodavci neće prezati da opišu kako baš to što prodaju pomaže da imate bolji prinos, ne uzimajući u obzir kako to utiče na ekologiju mog zemljišta. Neretko baš kod njih naiđem na stav da su fizička i hemijska svojstva presudna i da je većina života mimo gajene kulture više smetnja nego pomoć.
Na tržištu gde češće čujem savete kako da nešto razorim i uništim nego kako da nešto očuvam u životu uvek treba da imam na umu da u jednoj kašičici zemljišta ima više živih organizama nego ljudi na celoj planeti. Naći načine kako da očuvam taj život i pomognem mu da radi za mene je bitniji od rešavanja kratkoročnih problema.
