Šta zna 13. sprat o poljoprivredi?

Od kada me je privukla poljoprivreda, imao sam priliku da primetim jednu zanimljivu pojavu. Na društvenim mrežama, a ponekad i u razgovoru, Neko bi pitao ili uz zgražavanje podelio vest o nekoj poljoprivrednoj praksi: korišćenje totala, trovanje glodara, spaljivanje žetvenih ostataka, uvoz sirovina, subvencije, protesti poljoprivrednika…

Taj Neko je najčešće iz gradske sredine. U najboljem slučaju površno, u srednjem nikako, a u najgorem pogrešno informisan o temi koju komentariše. Po pravilu zabrinut, razočaran, ljut ili zbunjen.

U daljem tekstu tog Nekog ću zvati „13. sprat“, u duhu seljačke opaske: „On će meni sa 13. sprata solitera govoriti kako da radim zemlju, prskam voće, brinem o govedu ili trujem pacove.“

Kao neko ko je u međuvremenu naučio ponešto o totalu, žetvenim ostacima, subvencijama i drugim temama, često vidim površnost i naivnost u komentarima koje 13. sprat daje. Kada opisuje stvari, sve je crno ili belo, a u praksi skoro sve ima nijanse sive:

• primena totala nije ista u SAD i u Evropi,

• nemaju svi mehanizaciju da u svim uslovima izađu na kraj sa žetvenim ostacima,

• malog seljaka pritiskaju i istiskuju veliki,

• subvencije su mač sa dve oštrice i način da država od slobodnih proizvođača napravi zavisne uposlenike.

13. sprat je u pravu!

Ipak, kada podvučem crtu, u svojoj naivnosti 13. sprat je češće u pravu nego što nije.

Korov uz pešačke staze na gradskom keju ne bi trebalo „totalisati“. Ratari bi trebalo da istraju u protestima umesto da se povuku na prve pare koje im ministarstvo ponudi. Dugoročno, država bi trebalo da se fokusira na domaćeg proizvođača i investira u tehnologiju proizvodnje, umesto da kupuje društveni mir uvozom.

13. spratu je često jasno šta treba, iako ne zna sve razloge zašto i ne vidi sve moguće načine kako to postići. Dok 13. sprat priča o šumi, struka je zaslepljena drvećem.

Problem nastaje kada se ta dva pogleda sudare. Struka se hvata za detalje i dokazuje zašto 13. sprat „ne razume“. A 13. sprat, sa svoje strane, oseća da mu zdrav razum govori da nešto nije u redu.

Stručnjak nisi samo zato što poznaješ materiju. Stručnjak si i onda kada umeš da problem sagledaš iz više uglova, uključujući i ugao zabrinutog, ali dobronamernog sugrađanina.

Zašto ne težiti seoskoj idili?

Zato ne bi trebalo olako odbacivati te komentare. U njima često ima preterivanja, ali ima i suštine. Ako tu suštinu prepoznamo i na njoj radimo, svi možemo imati koristi.

Manje korišćenja totala. Više kvalitetne domaće hrane. Bez spaljivanja žetvenih ostataka. Izgradimo zadovoljnog i imućnog domaćina koji ne gleda samo kratkoročnu korist, već dugoročnu dobrobit sebe, svoje porodice i društva u kome živi i radi.

To su ideali. Možda nedostižni u potpunosti, ali vredni težnje. Tu 13. sprat ne greši. Struka bi trebalo da prihvati da tek kada svesno težimo idealu, imamo šansu da im se i približimo, umesto da ih odbacujemo iz ovog ili onog praktičnog razloga. Koga zanima da vidi kakve se transformacije mogu desiti kada se težnja idealima uzme kao strategija, neka pročita ovaj raniji post.