Poluge i pozajmljene merdevine
Zanimljiv detalj iz Dynamic Manufacturing, već u samom uvodu. Autori navode leverage, gde se na sopstveni novac dodaje novac drugih ulagača kroz zaduživanje, kako bi se imalo više kapitala za poslovanje. Ovaj princip se može primeniti i na druge tipove resursa, ne samo na kapital i autori navode dva primera:
Kupovina opreme od kompanija koje su se specijalizovale za razvoj i proizvodnju opreme, umesto da firma sama razvija i pravi svoju opremu,
Regrutacija izgrađenih stručnjaka koji dolaze iz specijalizovanih obrazovnih institucija ili prelaskom iz drugih konkurentskih kompanija ili kompanije iz srodnih industrija, umesto da sami podižu stručnost svojih ljudi.
Kupovina mašine od nekoga kome je razvoj i izrada iste specijalnost je definitivno brža nego unapređenje i razvoj sopstevnih mašina. Dugo i intenzivno ulaganje u sopstvene zaposlene je rizik jer ti isti zaposleni vrlo lako mogu preći dalje i sa sobom poneti veći deo uloženog. Lakše je od osloniti se na kompanije koje se specializuju za obuku da se time bave ili od drugih kompanija prevući kvalitetne i već razvijene ljude. To je osnovna logika koja je izložena u knjizi.
Fotografija: Xin.
Ono što mi je privuklo pažnju je tvrdnja da se prevelikim upošljavanjem ovih “poluga” ne može doći do održive konkuretnosti. Ukoliko kupujemo gotove mašine, nikada nećemo imati mašine bolje od ostalih, jer su i njima iste takve mašine dostupne. Ukoliko se oslanjamo na druge da nam obučavaju i rastu ljude, onda će upravo firme i institucije koje se bave obukom imati kvalitetnije znanje nego mi (oni su ti koji vrše obuku).
Umesto toga, preporuka je da kompanije dugoročno ulažu u razvoj sopstvene opreme i ljude, jer samo tako mogu doći do održive konkurentnosti. Kroz dugoročni rad na sopstvenim alatima i zdrav odnos sa zaposlenima, gradi se zamajac koji drugi ne mogu samo da dođu i da kupe. Čak i da ”otmu” jake ljude, ti ljudi mogu proizvesti dosta različite rezultate bačeni u drugačije okruženje, onakvo gde se manje vrednuje upravo ono što im je u našem okruženju pomoglo da se ostvare i dođu do vrhunske učinkovitosti.
Strategije ulaganja u sopstvenu opremu i ljude nam može pomoći da dođemo do nečega što autori nazivaju prvoklasnim proizvođačem: stanje u kome smo bolji od gotovo svih naših konkurenata na tržištu po bar jednom bitnom aspektu proizvodnje. Primer koji se navode kao mesta gde možemo biti prvoklasni:
Cena,
Kvalitet,
Pouzdanost,
Fleksibilnost,
Inovativnost.
Kada kompanija odluči na šta će da se usredsredi, sledeći korak je da se njene aktivnosti tako preslože da ta kompetitivna prednost može da se dosegne, ali i da se dalje održava i usavršava. Nekada se prvoklasnost može kupiti, upošljavanjem poluga, ali to nije održivo, jer su te poluge dostupne i drugima, kao što je već rečeno. Za održivu konkuretnost, kompanija treba sama da radi na izgradnji sopstvenih kapaciteta, umesto da se osloni da će prečicama doći do njih.
Samo podsećanje, knjiga Dynamic Manufacturing je objavljena 1988. i pre svega se bavi industrijskom proizvodnjom. Uprkos starosti materijala i tome što dolazi iz druge branše, princip je moćan: ne možemo biti broj jedan u svetu radeći i kupujući što rade i kupuju drugi; pozicija konkurentnosti i vrhunski rezultati se grade dugoročnim ulaganjima u sopstevene alate i ljude.
Pozajmljene merdevine
Razmišljajući o ovome mi je pao na pamet termin iz jednog od omiljenih filmova - “pozajmljene merdevine” iz filma Gattaca.
Film za osnovnu temu ima genetsku diskriminaciju. U zavisnosti od toga kakvi su vam geni zavisi vaša sudbina u društu. “Pozajmljene merdevine” su ime za situaciju kada jedna osoba pozajmi DNK materijal druge osobe, uglavnom kako bi došla do prava koja su joj uskraćena po osnovu genetske diskriminacije. U filmu protagonista kome je pristup svemirskom programu uskraćen zbog gena “pozjamljuje merdevine” koristeći DNK drugog lika kojem su na osnovu gena sva vrata otvorena.
Fotografija iz filma Gattaca (1997)
Paralela mi se javila zato što se često za kompanijska kulturu i način rada kaže da je u pitanju kompanijski DNK. Kod kupovina mašina i privlačenje izgrađenih stručanja dolazi do “kupovine merdevina”, a to je dugoročno održivo samo ako taj transfer učini DNK same kompanije jačim. Druga mogućnost je da je akvizicija tehnologije i talenta samo način da se kupi još vremena u tržišnoj trci, ali ne vodi do održive konkuretnosti.
Sa druge strane, stalan rad na usavršavanju i razvoju sopstvenih ljudi i alata predstavlja direktan rad na kompanijskom DNK. Kompanija sama gradi merdevine svojim ulaganjima.
Upitno je koliko je ova paralela korisna, ali je zapisujem zato što mi je pala na pamet i pružila priluku da provučem termin iz filma koji mi se urezao u pamćenje.
