Get big or get out
Juče sam na Twitteru pitao da li nekog zanima da sazna malo više o smeru u kome se poljoprivreda kreće zadnjih par decenija i kakve posledice su ta kretanja imala po društvo. Deluje da ima dovoljno interesovanja za tu temu. Ipak nas se i hrana i naš uticaj na okolinu dok je proizvodimo poprilično tiče.
Dole je jedna priča od preko “bare”, o tome kako je SAD osudila cele generacije na lošu hranu, sa celim paketom zdravstvenih posledica loše ishrane, digla ljude sa njihove zemlje i uništila nešto što su generacije smatrale osnovom njihovog društva i načina života, a sve pod parolom “Moramo nahraniti svet”.
Priča koja sledi je samo grub okvir, vinjeta, namerno bez puno detalja, ličnih stavova i zaključaka. Ovaj blog post je priča o šumi, ne o drveću. Za početak je uzmite kao takvu, a posle možemo da je širimo.
Zašto baš SAD, a ne Srbija? Dostupnost informacija i to što može da se gleda nešto duži vremenski period, jer nije došlo do nasilne preraspodele zemlje posle Drugog svetskog rata.
Naša lokalna priča bi se puno razlikovala u drveću, ali bi nam šume ličile. Ekonomske sile su takve da su nam tanjiri sve puniji, ali njihov sadržaj sve manje hranljiv, da se ranije sa “jutra paprike” moglo školovati dvoje dece ili kupiti auto, ali više ne. A i da može, to jutro zemlje stric je odavno prodao i preselio se u grad. I slično.
Priča vredna pričanja, ali mislim da nisam spreman da je pričam. Hajmo malo preko Atlantika, jer tuđe priče manje bole od naših.
Kočnice na proizvodnju
John Frederick Herring - Žetva (1857)
Za stvari ovih razmera ne postoji ni jedna konkretna pojedinačna tačka kada počinju, ali priča od nekud mora krenuti, pa uzimam period između dva velika rata. Oko Prvog svetskog rata američka poljoprivreda je bila u zaletu zbog jakog izvoza u ratom zahvaćenu Evropu. Nakon što se proizvodnja u Evropi oporavila posle rata, SAD je završila sa velikim viškovima, koji su oborili cenu žitarica i zemlje. Poljoprivrednici koji su se ranije zaduživali ohrabreni jakim izvozom su se našli u finansijskim problemima, što je dovelo do prodaje dela zemlje i opreme zarad namirenja dugova, čak i bankrota mnogih farmi koji su u promet ubacivali dodatnu zemlju i opremu, pa u krug.
U to vreme nam dolazi i Veliku Depresiju, uzrokovana lošom monetarnom politikom i “Prašnjavu Činiju” (Dust Bowl). Za prvu uglavnom svi znamo, a druga se ređe provlači kroz priče.
U pitanju je ekološka katastrofa uzrokovana preoravanjem velikih površina prerije. Sklanjanje biljnog pokrivača sa zemlje (često se naziva i “oklopom”), praćeno sušom je napravilo uslove za savršenu oluju. Zemljanu. Više njih, u stvari. Vetar i plodni gornji sloj zemljišta su se okrenuli protiv ljudi i u obliku “crnih” oluja ih zatrpavali. Žetve su propadale, poljoprivrednici zajedno sa njima. Na kraju se 3.5 miliona ljudi iselilo iz američkih država direktno zahvaćenih ovom ekološkom katastrofom, uz ekonomski krah koji takva katastrofa nosi sa sobom.
Crna oluja
Nakoh svih tih šokova, Ruzveltova vlada uvodi niz mera kako bi pokušala da oporavi poljoprivredu. Jedna od mera je i balansiranje proizvodnje. Kada bude dobra žetva i javi se višak proizvoda, država je otkupljivala deo i pravila rezerve, a paralelno novčano podsticala poljoprivrednike da u sledećoj sezoni deo površina ne obrađuju. Da, dobro piše - kada je dobro, deo se nije obrađivao, već su poljoprivrednici bili podsticani da je puste da se zaparloži. Kada se desi slabija žetva, manjak je država pokrivala iz rezervi, a podsticaje za zapuštenu zemlju ukidala. Tada bi poljoprivrednici te površine vraćali u proizvodnju u sledećoj sezoni, dovodeći do povećanja prinosa.
Skup ovakvih mera se može tumačiti kao kočnica na poljoprivrednu proizvodnju.
Get big or get out
Prekretnica dolazi 1970-ih, kada Niksonova administracija menja svoj stav prema poljoprivredi. Earl Butz dolazi na poziciju Sekretara za poljoprivredu i menja strategiju.
Earl Butz (1909–2008)
Sekretar poljoprivrede u Niksonovoj i Fordovoj administraciji, od 1971. do 1976.
Industrija hrane je tražila što jeftinije ulazne sirovine, a Nikson je insistirao da niko ne sme biti gladan. Earl Butz je i jednima i drugima dao šta su tražili. S jedne strane je ukinuo mere kojima je država kontrolisala proizvodnju, a sa druge je podsticao poljoprivrednike da proizvode što više. Parole su bile “Sejte od međe do međe!” i “Get big or get out” (rasti ili izađi iz igre). Na pitanja šta će biti sa cenama kada bude viška proizvoda, odgovarao je izvozom. “Moramo nahraniti svet”.
Poljoprivrednici su “naseli,” a industrija hrane trljala ruke iza zatvorenih vrata. Kreće veliko uvećavanje proizvodnje, kroz uvođenje novih obradivih površina, investicije u novu mehanizaciju, hemiju, semena…
Proizvodnja je eksplodirala i par dobrih godina su uljuljkale proizvođače da su na dobrom putu. Ogromne investicije koje ovakva ekspanzija zahteva nisu dolazile samo iz profita, već i kroz velika zaduživanja. Svaki kasniji tržišni šok, a prvi veliki je već bio početkom 1980-ih, dovodio da toga da mnoga gazdinstva propadnu i budu prodana uspešnijim igračima.
To je osnovni mehanizam ukrupnjavanja, koji iz igre izbacuje manje efikasne igrače i podstiče dalji rast. Male porodične farme su lagano nestajale. Nakon što su bile prodavane, neretko su njihove zgrade rušene, a zemlja na kojoj su stajale preoravana i uvođena u proizvodnju. “Get big or get out” na delu.
Sa druge strane, industrija je dobila pristup ogromnoj količini jeftinih sirovina. Uzmimo samo kukuruz i soju, obe kulture čiju proizvodnju država podstiče. Žitarice se koriste za industrijalizovanu proizvodnju ogromnih količina mesa. Od kukuruza se pravi visoko-fruktozni sirup, a soja ide u soja lecitin, između ostalog. Okrenite etiketu bilo čega jestivog, a da ga proizvodi industrija i mala je šansa da nećete naći jedno od ove dve stvari. A onda opet okrenite proizvod, dobro ga pogledajte i probajte da mu date ocenu od 1 do 5, gde je 1 nezdravo, a 5 zdravo.
Baš tu leži problem. SAD je osudila generacije na jeftine, loše kalorije i sve posledice takve ishrane podstičući proizvodnju jeftinih žitarica.
Uz put je uspela da uništi nešto što su smatrali istinski američkim i osnovnom niti njihovog društvenog tkanja - porodicu na svom imaju, sa porodičnom kućom i pratećim objektima okruženu njivama, pašnjacima i drvećem, komšije koje se međusobno pomažu, malog čoveka na svome. Porodice koje su ostale na zemlji imaju sva obeležja ozbiljnog biznisa, jer im je opstanak na toj istoj zemlji ugrožen ako ga ne gledaju kao ozbiljan biznis.
Postoje zajednice koje odolevaju ovim promenama zahvaljujući tome što visoko vrednuju svoju kulturu i tradiciju i stavljaju jednostavan i smeran život ispred rasta i profita. Amiši na primer. Te zajednice se mogu gledati kao izuzetak koji potvrđuje pravilo, ali ujedno pokazuju da takav pristup i u novim uslovima može biti ekonomičan i pružiti kvalitetan život zajednici i porodicama koje je čine. Ipak igra nije skroz nameštena.
Umesto zaključka, uvod?
Trend ukrupnjavanja i dominantne uloge velikih poljoprivrednih kompanija se nastavlja i danas. Mašine su sve veće, navode ih sateliti, međusobno “pričaju“ dok rade, uloga industrije u proizvodnji hrane jača iz dana u dan, a neke proste stvari su zamenjene vrlo komplikovanim (i skupim) rešenjima. Sve to po velikoj ceni. Hranljiva vrednost namirnica pada, a klima postaje sve nemilosrdnija.
Vađenje šećerne repe modernom mehanizacijom
Postoje ljudi koji se opiru, kao što su postojali ljudi koji su se i ranije opirali, ali ekonomske sile na delu izgledalu nezaustavive. Vrlo je teško probati predvideti dalji razvoj stvari, zato bih ovde i stao, da ostane na nivou priče koja vas možda uputi na dalje istraživanje pojedinosti i pomoći vam da sami formirate svoj stav, umesto da ja namećem svoj.
Do sledećeg čitanja, pozdrav sa obronaka Fruške Gore. 👋
