Autentične priče koje pričaju ljudi koji su bili tu pomažu da bolje razumemo timove, kompanije, projekte, incidente…
U par skorijih članaka sam se osvrtao na razloge zašto me već duže vreme privlače knjige koje su pisali ljudi koji su bili tu, inženjeri koji su bili deo timova koji su nam doneli Toyota sistem proizvodnje, prvi iPhone i slično. Od tih ljudi možemo čuti autentične priče o tome kako su se neki od tih proizvoda, pristupa proizvodnji, pa čak i incidenata odvijali i kako su njihov nastanak videli ljudi koji su bili direktno uključeni. Ove priče nam daju drugačiju perspektivu od pogleda koji imamo spolja.
Autentične priče i kompleksni sistemi
U osnovi su kompleksni adaptivni sistemi (Complex Adaptive Systems ili CAS). U pitanju su sistemi kod koji razumevanje kako pojedinačni delovi rade ne podrazumeva razumevanje kako ceo sistem funkcioniše. Za ovakve sistem možemo reči da je ukupno ponašanje sistema kompleksnije od zbirnog ponašanja delova. Jako veliki broj prirodnih i društvenih sistema pripadaju ovoj grupi. Organizacije, timovi, tržišta, prirodni ekosistemi i tako dalje.
Interesovanje za kompleksne adaptivne sisteme i za stabilnost produkcionih softverskih sistema me je dovela do knjige Drift into Failure (2011. Sidney Dekker). Knjiga analizira nesreće iz perspektive teorije sistema - padove aviona, Deepwatre Horizon izliv nafte, padove Challenger i Columbia šatlova, uzroke velike ekonomske krize 2008. godine, Enron slučaj i tako dalje.
Traženje korenih uzroka koji su doveli do tih nesreća je nešto što smo kao društvo radili kroz analize padova i sudske procese, ali autor te pokušaje smatra problematičnim jer je nalaženje jednog korenog uzroka nemoguće u sistemima u kojima su nastale. Jednostavno ima previše činilaca i interakcija među njima da bismo sa velikim samopouzdanjem uprli prst u jednu stvar, osobu ili grupu i rekli: “Evo ga krivac!”
Nije moguće izvući jedan istinit opis kompleksnih adaptivnih sistema. Problem je priroda sistema, koja se opire preciznom opisu, kao i oni koji opisuju, jer polaze od obojenog i ograničenog pogleda na sistem, ma koliko se trudili da budu objektivni.
Umesto traženja jednog opisa ili jedne istine, puno je smislenije da se oslonime na traženje i razumevanje autentičnih priča kako bismo bolje razumeli posmatrani sistem:
“Umesto da stvori jedan tačan opis onoga šta se dogodilo, kompleksnost nas poziva da tražimo više autentičnih priča.”
Tu i dolazimo do bitnosti ljudi koji su bili tu i njihovih priča:
“Autentična priča je uvreljiva jer je priča neko ko je bio tu […]. Priča o kompleksnom sistemu je autentična ukoliko uspe da komunicira nešto od svakodnevne vitalnosti tog sistema.”
Tako stečeno razumevanje sistema i dalje nije istinit opis sistema, već interpretacija priče iz naše perspektive. Uprkos tome, autor je smatra korisnom, jer upravo kroz razumevanje priča aktera i doživljavanje svakodnevne vitalnosti sistema kroz te priče, može malo bolje da razumemo šta je dovelo da nesreća. Te spoznaje nam mogu pomoći da znamo na šta da obratimo pažnju u sistemima u kojima smo mi akteri i u kojima želimo da sprečimo nesreće.
Kompleksni adaptivni sistemi se opiru opisu i treba tražiti autentične priče ljudi koji su bili tu kako bismo ih bolje razumeli.
Pogled spolja i iznutra
Sada zaokret nazad, na literaturu. Postoji niz knjiga, članaka i dokumentarnih filmova koji opisuju neke pojave, kompanije i projekte spolja. U pitanju su biografije istaknutih pojedinaca, istorije kompanija ili industrija, analize nečijeg pristupa uz izvlačenje principa koje te pristupe čine uspešnim itd. Evo par primera takvih knjiga: The Toyota Way, Steve Jobs, The Intel Trinity, Strategy Rules. Ove knjige nisu loše, ali je bitno razumeti da perspektiva i opisi dolaze od ljudi koji NISU bili tu. Walter Isaacson nije poznavao Steve Jobsa ceo život, a Jeffrey Liker nije bio Toyota zaposleni kada je nastajao kanban. Drugim rečima, događaje i stanje sistema o kome pišu nisu videli iz prve ruke.
Ukolko bismo tražili autentične priče, Larry Ellison bi mogao svašta da nam kaže o Jobsovim pogledima jer su bili prijatelji, možemo se baciti na knjige koje je napisao Shigeo Shingo jer je radio sa Toyotom u periodu kada se ono što sada poznajemo kao Toyota sistem proizvodnje (TPS) razvijao, možemo prelistati Only the Paranoid Survive i High Output Management da bolje razumemo kako je Andy Grove razmišljao.
Ukoliko nam je želja da nešto razumemo, potrebne su nam obe perspektive, i spolja i iznutra. Uskraćeni smo za bolje razumevanje sistema ako preskočimo autentične priče ljudi koji su bili deo sistema. Sa druge strane, kada ste akter u sistemu, nemoguće je sagledati ceo sistem i njegove osobine, tako da pogledi spolja mogu dati korisnu perspektivu koje akterima unutar sistema često promiču.
Osnovni princip je da se izbegne zamka jednog pogleda. Ako nam je stalo da nešto razumemo, potrebno je da dođemo do što više perspektiva, što spolja, što iznutra i te perspektive iskoristimo za razumevanje. Kompleksnost nas takođe uči da zaključci do kojih dođemo nisu istina, već nova izvedena perspektivu.