Istorijski pretres

Pojava gde povećanje efikasnosti korišćenja energenta rezultuje povećanjem potrošnje je dobila ime po engleskom ekonomisti Vilijamu Jevonsu (William Stanley Jevons), a prvi put se pominje 60-tih godina XIX veka (1865. godine tačnije).

Osnovni energent koji je pogonio industrijsku revoluciju je bio ugalj. U to vreme je postojala zabrinutost da će se britanske zalihe uglja brzo iscrpsti. Kao moguće rešenje se gledalo povećanje efiksanosti mašina koje koriste ugalj kao pogonsko gorivo. Pretpostavka je bila da će zalihe uglja duže trajati ako se unaprede parne mašine tako da ga troše manje za isti rad.

Ovim problemom se Jevons pozabavio u svojoj knjizi “Pitanje uglja: Razmatranje napretka nacije i verovatnog iscrpljivanja naših rudnika ugla“. Ono što je primetio je da povećanje u efikasnosti korišćenja goriva ne smanjuje njegovu ukupno upotrebu, već je podešava:

“Pogrešno je pretpostaviti da ekonimično korišćenje goriva dovodi do manje potrošnje. Čak naprotiv, suprotno je istina.”

— William Stanley Jevons

Ono što je Jevons primetio je da se cele industrije zasnivaju na uglju i da će bolje iskorišćenje dovesti do veće ekonomičnosti i profitabilnosti. Pad cene osnovnog energenta će učiniti investicije u te industrije privlačnijim, a cene njihovih proizvoda i usluga priuštivijim. Priuštiviji proizvodi i usluge dovode do rasta potrebe za njima, samim tim i rasta potrebe za ugljem.

Pored postojećih industrija, tu su naravno i nove primene do kojih dovodi ekonomičniji energent. Nešto što je do juče bilo skupo i nepraktično, padom cene lagano postaje dosežno i poželjno.

Jevons je o svemu tome pisao na sledeći način:

Paradoks efikasnosti i razvoj softvera

Prvi put sam povukao paralelu između Jevonsovog paradoksa i razvoja softvera kada smo kroz par organizacionih promena povećali efikasnost razvojnih timova. Znam da je to bilo 2017. godine, zato što sam neke “Aha!” trenutke crtao i sačuvao. Jedan od crteža ilustruje baš ovaj problem.

U tom periodu smo krenuli da isporučujemo dosta više nego pre, ali to nije bilo dovoljno - organizacija je imala potrebu za više softvera, za više mogućnosti, za boljim korisničkim iskustvom, za bržim perfromansama itd.

Šta god bismo načeli i završili, iza ćoška bi nas čekalo još više posla. Imao sam osećaj da apetiti korisnika i organizacije rastu sa svakim isporučenim unapređenjem. Tada nisam znao da ta pojava ima ime, ali se dobro sećam osećaja.

Nije u prirodi softvera da miruje. Korisnicima bi značilo da se unaprede neke postojeće ili dodaju potpuno nove funkcionalnosti, možemo da osvežimo dizajn kako softver ne bi izgledao zastarelo, možemo da ga učinimo dostupnim na novim tipovima uređaja itd. Čak i kada je aplikacija funkcionalno završena, uvek nešto može da se osveži - nove verzije operativnog sistema nude ili zahtevaju sitne izmene, pojavili su se novi sigurnosni izazovi itd.

Juvensov paradoks u razvoju softvera se ogleda u tome da više ispručenog softvera dovodi do potrebe za razvojem još softvera. Efikasnija isporuka nam može pomoći da ostvarimo ekonomske koristi kroz prodaju i korišćenje tog softvera, baš kao što su mnoge industrije rasle i mnoga bogatstva nastajala u Juvensovo vreme, ali nam efikasnija isporuka neće isprazniti backloge. Novi posao će naći svoj put u njih.

U pogledu radne snage Jevonsov paradoks meša špil i ponovo deli karte. Jevons navodi da povećanje efikasnosti novih mašina smanjuju potrebu za radnicima, ali da rast industrije i potražnje otvaraju nova radna mesta. Ovo je jako složeno i osetljivo pitanje, jer se tiče života i karijera mnoguh ljudi.

Sada AI iz temelja potresa našu industriju i još uvek nam nije jasno kako će kockice pasti. Ako želimo da Jevonsom paradoks radi u našem interesu, novoostvarenu efikasnost moramo da usposlimo da tržištu pružimo više onoga što traži - softvera, zabave, komunikacije itd. Ukoliko naša industrija nastavi da raste, trebalo bi da se nađu nove pozicije za ljude koji su prvim talasima izgubili posao.

Korišćenje Jevonsovovog paradoksa kao zamajca. Paradoks kao Kada radimo u industriji koja je u ekspanziji, stalan rad na rezanju troškova i povećanju efikasnosti bi trebao da bude cilj organizacija koje žele da Jevonsov paradoks radi njima u korist.

Taiichi Ohno je davno rekao da “troškovi nisu tu da bi se računali, već da bi se smanjivali“. Trošak proizvodnje je jedina stvar koju organizacija može da kontroliše, a uz poznavanje Jevonsovog paradoksa, organizacija možda baš tu može da nađe polugu za dugoročan rast. Toyota i niz drugih japanskih kompanija su imali puno uspeha sa takvom strategijom.

Bitnost sa koje strane smo Jevonsovog paradoksa. Dugi niz godina smo svedoci da za isti novac dobijamo značajno bolju softversku infrastrukturu i to nije novost. Jevonsov paradoks nudi zanimljivu perspektivu na cenovnike pružaoce usluga.

Ukoliko koriste “value based” cenovnik (po poslatoj poruci, po obrađenom HTTP zahtevu itd), paradoks radi pružaocu usluge u korist, jer povećanje efikasnosti obrade znači da može da obradi više zahteva sa manjom potrošnjom resursa.

Ukoliko plaćamo konkretne resurse (CPU, memoriju, prostor itd), svaki skok u efikasnosti će se preliti na nas jer će nam svaki prelazak na novu generaciju infrastrukturnog hardvera doneti više resursa za isti trošak.

Ova pitanja nikada nisu crno-bela i treba ih sagledavati iz različitih uglova, gde je pitanje kome najviše koristi Jevonsov paradoks samo jedno u nizu.

Reference

William Stanley Jevons “The Coal Question: An Inquiry Concerning the Progress of the Nation, and the Probable Exhaustion of Our Coal-Mines”

Jevons Paradox @ Wikipedia

Energy Production and Consumption

Why the AI world is suddenly obsessed with a 160-year-old economics paradox

…