Radimo pametno. Hipoteze problema i rešenja treba zabeležiti i ispitati pre nego što se u njih ulože ozbiljniji resursi.

Hipoteza je reč koja je u širokoj upotrebi. Kada sam spremao ovaj tekst naišao sam na niz definicija. Neke discipline imaju jasno definisano značenje reči unutar same discpline (hipoteza u okviru naučnog metoda, u matematici, filozofiji itd), ali je tu i kolokvijalno razumevanje reči zbog široke upotrebe.

Pošto svrha ovog članka nije da ulazi u detaljnu analizu porekla i upotrebe konkretne reči, već kako nam hipoteze mogu pomoći u rešavanju problema, za nešto moram da se uhvatim. Ispod je eklektična definicija nastala mešanjem definicija iz više izvora, pre svega sa hrvatske i srpske Wikipedije:

Hipoteza je predloženo objašnjenje pojave ili razumna pretpostavka koja predlaže mogući odnos između više pojava. Termin se izvodi iz grčkog jezika, gde hypotithenai znači “staviti ispod” ili “pretpostaviti”. Kada se pretpostavka načini samo kao pokušaj da bi se rešio neki problem, govorimo o radnoj hipotezi.

Kada u daljem tekstu budem navodio reč hipoteza, mislim na radnu hipotezu. Nju koristimo kao polaznu tačku nastalu posmatranjem i opažanjem ili pretpostavkom o vezama između pojava. Iz te polazne tačke krećemo dalje u rešavanje poslovnog problema.

Od hipoteza se ne može pobeći, čak i kada ne rešavate sopstveni problem, već vam klijenti govore šta da radite. U tom slučaju klijent polazi od nekih shvatanja realnosti koju žele da promene rešenjem koje za njih pravite.

Sa druge strane, ako je na vama da dajete odgovore na pitanja šta, sa kojim ciljem, za koga, kojim redom i kada raditi, onda se uglavnom vodite sopstvenim pretpostavkama. Tada je izuzetno korisno imati na raspolaganju alate koji nam pomažu da se bolje orijentišemo i određujemo prioritete. Na našu sreću, takvi alati postoje i nisu uopšte komplikovani, ali svi zahtevaju jedno: da smo iskreni i priznamo sebi da polazimo od pretpostavki i da ih zapisujemo.

Zapisivanje hipoteza

Prvi, ali često preskakan, korak u radu sa hipotezama je zapisivanje u izjavnom obliku. Radnu hipotezu čine sledeći elementi:

Problem koji rešavamo i za koga,
Rešenje kojim planiramo da rešimo taj problem,
Ishod koji očekujemo da vidimo kada isporučimo rešenje.

Iako ne postoje stroga pravila u pogledu formata, praćenje nekog obrasca pomaže dok nam proces ne pređe u naviku. Na radionici kojoj sam prisustvovao u Parizu početkom 2020. godine Jeff Patton i Jeff Gothelf su predstavili dva formata. Prvi, malo rečitiji:

Verujemo da [ove mušterije ili korisnici] imaju [ovaj problem ili potrebu]. Ukoliko napravimo [ovo rešenje ili mogućnost] verujemo da će oni pokazati [ovo primetno i u idealnlom slučaju merljivo ponašanje], što je rezultovati [ovom merljivom promenom u našem poslovanju].

I drugi, malo sažetiji format:

Verujemo da će [ovaj ishod] biti postignut ako [ovi korisnici] dobiju i uspešno iskoriste [ovi korisničku vrednost] korišćenjem [ove mogućnosti ili rešenja].

Ukoliko želimo da ovaj drugi format bude više okrenut ka merenju ishoda i ispitivanju hipoteze, možemo ga dodatno proširiti:

Verujemo da će [ova naša aktivnost, dodavanje ove mogućnosti ili kreiranje ovog iskustva] za [ove korisnike ili persone] ostvariti [ovaj ishod]. Znaćemo da je ova pretpostavka istinita kada vidimo [ovu reakciju tržišta, kvatnitativnu meru ili kvalitatativni uvid].

Pored osnovna tri elementa pretpostavke, ono što prošireni formati dele je i izjava o tome kako ćemo ispitati ispravnost naše hipoteze. Od velike je pomoći zapisati kakvu povratnu reakciju očekujemo i kako ćemo je ispratiti ili izmeriti. Vrlo brzo se zaboravi od kojih se pretpostavki pošlo i sa kojim očekivanjima onog momenta kada se počne nešto praviti. Pogledi se posebno iskrive kada to završimo. Tada izgubimo i ono malo objektivnosti što smo imali zato što se vežemo za rešenje.

Zapisivanje očekivanja i praćenje kako se ista materijalizuju (ili ne) nam može pomoći da zadržimo koliko-toliko objektivan stav.

Još jedan zanimljiv detalj kod ovih formata je vrednost koju smatramo da će korisnici dobiti. Beleženje naših pretpostavki o vrednosti koju korisnici dobijaju je empatijski deo hipoteze, gde pokušavamo da se stavimo u poziciju korisnika i vidimo na koji način će im naše rešenje pomoći.

Jednom zapisana hipoteza može da se menja. Pošto je u pitanju radna hipoteza namenjena rešavanju problema, njena svrha je da nas dovede bliže rešavanju tog problema, a ne da se zadovoljimo prvim pokušajem. Potpuno je u redu da se hipoteza prilagođava kako učimo o problemu kojim se bavimo.

Mapiranje hipoteza

Kao što ćemo videti niže, detaljan pretres i potvrda hipoteza nisu uvek ni jeftini, ni brzi, ni laki. Za hipoteze koje su preplavljene pretpostavkama i nose niz rizika proces testiranja i validacije će verovatno da potraje i da vremenom troši sve više i više resursa.

Kada se to ima na umu, dobra vest je da ne treba da testiramo sve hipoteze. U pomoć nam može priteći mapa gde postavljamo hipoteze po njihovoj procenjenoj vrednosti (Y osa) i rizicima koje nose (X osa).

Najbolja stvar kod ove mape je ne samo to što nam omogućava da pred oči stavimo niz hipoteza i bolje razumemo neke njihove osobine, već i to što za svaki od četiri kvadranta postoji i preporuka koliko vremena posvetiti ispitivanju ispravnosti hipoteza koje u njih padaju:

Za hipoteze koje nose nizak rizik i visoku vrednost preporuka je da se rešenje napravi, pusti pred korisnike i meri njegov uticaj. Pošto je rizik nizak, lako je rešenje dorađivati da bi se postigao željeni rezultat ili izbaciti u potpunosti ako se pokaže da nismo bili u pravu,
Preporuka je da napustimo hipoteze za koje procenjujemo da donose nisku vrednost i dolaze sa velikim rizikom,
Hipoteze koje procenjujemo da donose malu vrednost uz nizak rizik treba preispitati i težiti opciji koja zahteva najmanja ulaganja. Da li uopšte treba da pravimo rešenje? Možda možemo da kupimo nešto gotovo? Odradimo integraciju sa postojećim sistemom umesto da pravimo svoj? Prebacimo da posao odradi podizvođač? Ovde se vodimo linijom manjeg otpora jer je procenjena vrednost niska,
Za kraj ostavljamo hipoteze za koje procenjujemo visoku dobit, ali koje sa sobom nose visok rizik. Njih treba temeljno pretresti i ispitati njihovu ispravnost. Preporučeno je da se pretpostavke i rizici hipoteze testiraju sve dok se hipoteza ne pomeri iz ovog kvadranta u neki drugi. Kada se to desi, treba postupiti po preporuci za kvadrant u koji se hipoteza pomerila. Na primer, testiranjem smo došli do toga da je vrednost i dalje visoka, ali znamo kako da rešenje dolazi sa manje rizika. To su dobre vesti, pa rešenje treba napraviti, pustiti ga pred korisnike i meriti. Ili se pak ispostavilo da su rizici i dalje visoki, ali da je precenili vrednost niska. U tom slučaju hipoteza pada u kvadrant gde je preporuka napuštanje hipoteze.

Kao što se iz mape i preporuka za kvadrante tiče, najdinamičniji je kvadrant visokih rizika i visoke vrednosti. Naivno je kretati odmah u realizaciju rešenja koje hipoteze iz tog kvadranta nose. Rizik je verovatno previsok i testiranje nam pomaže da bolje razumemo u šta se upuštano pre nego što odemo predaleko. S druge strane, ukoliko se testiranjem hipotezu ne pomeramo ka nekom od drugih kvadranta, možemo zaključiti da naši testovi nisu dobri i ne pomažu nam da učimo. U tom slučaju testove treba preispitati i birati one koji nam pomažu da pokrenemo hipotezu ka nekom razrešenju.

*Mapiranje hipoteza i njihovo očekivano kretanje tokom ispitivanja*

Pretresanje hipoteza

Zapisivanje hipoteze je prvi korak u njemom ispitivanju. Već tada možemo da dovedemo u pitanje niz elemenata koji čine hipotezu, kao i samu hipotezu u celosti, bez da smo uložili u realizaciju rešenja.

Hipoteza se sastoji iz dva dela:

pretpostavke o korisnicima i
pretpostavke o rešenju.

Obe strane nude prostor za preispitivanje, potvrđivanje i obaranje. U pomoć nam mogu priteći sledeća pitanja:

Da li se korisnici stvarno suočavaju sa navedenim izazovima i problemima? Kako to možemo da saznamo?
Da li korisnici rade stvari koje mislimo da rade? Koliko često? Kada? Odakle?
Da li će korisnici prepoznati navedeno rešenje kao rešenje svog problema? Koliko će ga vrednovati?
Hoćemo li moći da realizujemo rešenje i učinimo dostupnim po prihvatljivoj ceni? Da li je rešenje legalno i etičko? Kakav će uticaj imati na ostatak organizacije? Hoće li nam izgoreti podrška na primer?
Hoće li korisnici moći da ga otkriju, nauče i koriste? Koliko često će im isto biti od koristi?

Odgovori na ova i slična pitanja dalje raščlanjuju hipotezu na sitnije delove. Tim delovima bi trebalo da se pozabavimo kako bi nivo našeg pouzdanja u rešenje rastao. Ispod površine, svaka hipoteza se sastoji iz sledećih elemenata:

Pretpostavke. Šta mora biti istina vezano za naše korisnike i naše rešenje da bi ideja bila uspešna? Šta je potrebno da se desi pošto pustimo rešenje korisnicima da bi ono bilo uspešno?
Rizici. Zašto ovo rešenje neće raditi posao korisnicima? Šta može da krene nizbrdo po puštanju da učini samo rešenje neuspešnim? Pre-mortem pristup takođe može biti koristan. Skupimo se i zamislimo da smo napravili i lansirali rešenje i da je ono spektakularno podbacilo. Šta stoji iza takvog ishoda?
Otvorena pitanja. Na koja još pitanja treba da nađemo odgovore pre nego što odlučimo da li želimo dalje da investiramo u zamišljeno rešenje?

Lista pretpostavki, rizika i pitanja skupljena na ovaj način je dobra polazna tačka za osmišljavanje testova koji će podizati naš nivo pouzdanja i dalju investiciju u hipotezu. Jedan od način da vidimo čime prvo da se bavimo je da ih organizujemo po verovatnoći da (ni)smo u pravu i po pogubnosti pretpostavke ili rizika za celu hipotezu:

*Pretresena i mapirana pretpostavka, po verovatnoći i nivou rizika*

Ono što prvo želimo da testiramo su stvari kod kojih postoji najveća verovatnoća da nismo u pravu i da ospore celu hipotezu. Upravo u gornjem desnom uglu leže najveće prilike za učenje, tako da upravo njih treba prvo pretočiti u testove.

Jeff Patton predlaže da rizike ili pretpostavke pretočimo u pitanja kao koristan međukorak u dolaženju do testova. Na primer, ako nam je rizik da kupci neće biti zainteresovani za naš proizvod, pitanje koje nam može pomoći da smislimo niz ideja za testiranje bi bilo: “Da li će kupci biti zainteresovani za naš proizvod? Kako to da saznamo što pre i uz što manji trošak?“ Prednost bi trebalo da damo testovima koji nam uz najmanje ulaganje nude najkvalitetnije podatke.

Testiranje

Kada kroz pitanja dođemo do toga šta želimo da testiramo, možemo ih dalje razrađivati. Kao i kod hipoteza i ovde nam format može pomoći. Uzmimo za primer test kartice koji se može naći u knjizi “Testing business ideas”. Iako sama kartica ima više podataka, načelno je zapis u sledećem formatu:

Verujemo da [pretpostavka ili rizik]. Kako bismo to proverili uradićemo [akcija] i meriti [metrike]. Smatraćemo da smo u pravu kada se desi [ishod ili cilj].

Detaljnije o test karticama možete videti u ovom videu. Dokument spreman za štampu možete naći ovde. Popunjavanjem svih detalja na karticu precizno formulišemo test, očekivanja i rok u kome ga zaključujemo. Naoružani tim informacijama možemo pristupiti izvršavanju samog testa, a počinjemo od onih gde za najmanje truda možemo najviše da naučimo.

Neki od tipova testova, od jeftinijih ka skupljima:

Posmatranje podataka koje smo već skupili,
Razgovori sa korisnicima,
Razgovori sa korisnicima uz jednostavne prototipove,
Lažni sajtovi, lažne opcije, landing stranice itd,
Posmatranje korisnika dok koriste funkcionalne prototipove,
Skrpljen, ali funkcionalan prototip (čarobnjak iz Oza, kostur na štakama itd),
Funkcionalno softversko rešenje pred ograničenom grupom korisnika,
Funkcionalno i skalabilno softversko rešenje za sve korisnike.

Kao što se iz liste vidi, potrebna ulaganja i cena ovih testova raste kako odmičemo dole niz listu. Želja nam je da prvo uradimo jeftine i brze testove iz kojih dosta možemo da naučimo, pa da na osnovu njih odlučimo da li želimo da uložimo u sledeće korake.

Ako se bitne pretpostavke pokažu kao neistinite ili kroz testiranje dođemo do toga da postoji velika šansa da se rizici materijalizuju, onda bismo trebali hipotezu da preformulišemo u duhu novih saznanja ili napustimo.

Pun krug

Kao i mnogo što-šta i rad sa hipotezama je zatvaranje niza krugova. Saznanja iz jednog koraka ugrađujemo u širu sliku koju gradimo i odlučujemo šta ćemo dalje da radimo.

Krećemo od zapisivanja hipoteza kod koji procenjujemo vrednost i rizik. Na osnovu te mape im odlučujemo sudbinu - da li da ih testiramo, napravimo i merimo, gledamo da prođemo što jeftinije ili jednostavno odbacimo.

Hipoteze koje odlučimo da testiramo detaljno pretresemo i iz njih izvučemo pretpostavke, rizike i otvorena pitanja. Prioritet za testiranje treba da dobiju pretpostavke i rizici koji imaju najveću šansu da se materijalizuju ili ospore hipotezu. Takav jedan rizik ili pretpostavku možemo da prefolmulišemo u pitanje iz koga izvlačimo niz testova koji bi trebalo da nam ponude odgovor na izvedeno pitanje. Prednost dajemo testovima za koje očekujemo da će nas najviše naučiti uz najmanji trošak.

U celom procesu nam nije cilj da se postaramo da svaka hipoteza prođe dalje, već da naše najveće sumnje i rizike isteramo na čistac, koliko god je to moguće. Preporučeni pristup je da budemo oštri kritičari sopstvenih ideja i da testiramo kao da nismo u pravu.

Na osnovu rezultata testova menjamo pozicije hipoteze na mapi ili je sečemo na niz manjih hipoteza koje takođe pozicioniramo, dodajemo nove hipoteze itd.

Cilj je da testovi pomažu da mapa što bolje oslikava naše trenutno razumevanje problema sa kojima se bavimo i pomogne nam u daljem odlučivanju.

Ako se stvari ne pomeraju na mapi, onda nemamo puno koristi od nje, a ni testova koje radimo.

*Od mape hipoteza do rezultata testova koji utiču na poziciju hipoteza na mapi. Pa u krug…*

Zaključak

Niko od nas ne raspolaže nepogrešivom intuicijom i savršenim podacima, tako da se svi oslanjamo na dosadašnje iskustvo, opažene postavke i pretpostavke kako bismo donosili odluke kuda dalje da vodimo svoje organizacije i proizvode. Kada stvari tako stoje, zapisivanje, mapiranje i pretres hipoteza su sjajan skup tehnika i alata koji nam omogućavaju da se bolje orijentišemo i usmeravamo naše aktivnosti.

Dosadašnje iskustvo mi pokazuje da kreativnim ljudima ideja za unapređenje nikada ne manjka. Problem nastaje kada nas te ideje zaslepe i kada toliko silno želimo da smo u pravu da preskočimo da razmotrimo, zapišemo i dovedemo u pitanje naše pretpostavke i rizike koje sa njima dolaze. Biti iskren prema sebi da je puno toga što radimo prosta pretpostavka nam pomaže da konstruktivnije pristupimo problemima. Zapisivanje hipoteza pomaže da se neki bitni razgovori dese, mapiranje nam može dati preporuke kako da nekim od hipoteza pristupimo, a dalji pretres i testiranje da one rizične bolje razumemo pre nego što u njih uložimo ozbiljnije resurse.

Reference

Smart Scrum Product Ownership, workshop handouts, Aug 2019. edition. Jeff Patton and Jeff Gothelf

Lean UX, 1st and 2nd edition. Jeff Gothelf

Testing Business Ideas. David J. Bland and Alexander Osterwalder

Fotografija: Alessandro Bianchi.

…